|
Добрило Ненадић је српски књижевник и дипломирани инжењер агрономије. Рођен је у селу Вигоште, Ариље, 23. октобра 1940. г. Дипломирао је на воћарко-виноградарском одсеку Пољопривредног факултета у Земуну.
По струци агроном, сав свој живот посветио је двема својим великим љубавима - агрономији и књижевности.
Романсијерски опус Добрила Ненадића може се поделити у два велика циклуса: у првом су романи са историјском тематиком, у распону од Доротеја до Победника, а у другом романи из савременог живота - од Кише до Урагана.
|
Већ на самом уласку у савремену српску литературу, Добрило је начинио неколико продора. Оживљавање дубље националне прошлости сматрало се непожељним, а Доротеј је пак дрско и слободно оживљавао српски средњи век, што се сматрало непотребним и неважним. Победници су били исписали своју верзију прошлости и многе странице биле су истргнуте или затамљене. Иако прво пишчево дело, Доротеј је одличан роман и већ три и по деценије без њега се више не може замислити српска књижевност. Књига је издржала суд времена, јер и данас одише свежином, топлином и убедљивошћу јуче написаног.
По његовом сценарију снимљен је, 1981. године, филм Доротеј.
После Доротеја објавио је романе Киша (1979), Врева (1981), Поплава (1982), Статист (1983), Дивље звезде (1985), Роман о Обилићу (1990), Поларна светлост (1995), Деспот и жртва (1998), Ураган (1999), Брајан (2000), Сабља грофа Вронског (2002), Победници (2004), Мрзовоља кнеза Бизмарка (2005), Хермелин (2006), Гвоздено доба (2009), У сенци црне смрти (2011) и Време кокошки (2013). Поред тога објавио је драму Магла (2004), новелу Ахилије (1996) и књигу одабраних интервјуа са аутором Разговори (2007). У свим његовим романима, како примећују критичари, "увек је више казано него што је написано", а у историјским сагама Ненадић је "пратио најмање два основна тематска тока – историјске теме из ближе и даље српске прошлости и социјалне процесе и догађаје из свакодневнице наших малих вароши... Његова проза увек има логичан наративан ток, бројне асоцијативне меандре, језичку свежину локалног говора и температуру и боју специфичног хумора који се често оглашава и оштром сатиром" (Миленко Пајић). Два пута добио је награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (Доротеј 1978. и Деспот и жртва 1999), награду "Меша Селимовић" 1998. за роман Деспот и жртва, "Рачанску повељу" за романе са историјском темом (поводом романа Брајан), "Светозар Ћоровић" за роман Победници 2005, "Бора Станковић" за роман "Мрзовоља кнеза Бизмарка", Библиос 2001. за укупно стваралаштво, Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије 2006. и др.
Управни одбор удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.
Преминуо је 15. августа 2019. године.
|
|
|
Актуелно
