Добрило Ненадић, књижевник, рођен у Вигошту, Ариље, 23. октобра 1940. године
ул. Радоша Бојовића 7, 31230 Ариље. Тел. 031/ 891-455; dnenadic@eunet.rs

У сенци црне смрти

(In the Shadow of the Black Death)

одломак из романа

Тражили су Ђурђе и Уго Ђурђеву мајку Анику и деду Милоја у дерутном и опустелом дворцу у Удинама. Велико имање међу зидинама зарасло у трску, шибље и коров, врвело је од живота, али људи није било. Стазе према рибњаку и бунарима питке воде прекрила је шикара. Узалуд је Ђурђе завиривао по опустелим одајама здања и по густишу око замка.

Од Уга није имао никакве користи. Одушевљен обиљем сваковрсног јестива које је свуда унаоколо пливало, ронило, гмизало и летело, Уго је гацао по бари, скупљао ракове, ловио рибе у руке, хватао жабе по плићаку и прикрадао се паткама па би по­неку и ухватио или би им покупио јаја из гнезда у трстику. Сваки пут када би нешто ухватио вриштао би од радости.

 Ђурђе је био све потиштенији. Како је време одмицало, све је било извесније да су Милоје и Аника нес­тали и да је остао сам без икога свога на овом свету.

И мада је Уго био потпуно заокупљен потра­гом за свим што је ваљало и могло да се једе а никог другог и није било на видику, ипак је Ђурђе осетио неутаживу жељу да се сасвим осами па је зато пожурио да се кружним каменим степеништем попење на кулу осматрачницу, под кров од плавог шкриљца.

Истина, тамо није било људи али је све кипело од божјих створења.

Поплашио је јато голубова. Прхнуле су совуљаге, разлетели се унаоколо врапци, растрчале се веверице, мишеви и пацови и ко зна какви све бесло­весни створови истерани из својих скровишта које су начинили у хрпи буђавих и трулих крпа, црвоточних дасака и старих разваљених ковчега. Тешко је дисао од задаха измета и прашине која је штипала за ноздрве и сушила грло.

Сео је на један ковчег, заронио главу у шаке и почео да рида. Дрхтавица, налик на грозницу, тресла му је цело биће. Јаукао је гласно, препуштајући се осећањима која су га преплавила по први пут после много година трпљења и уздржавања.

Сада није било деде Милоја да га кори како је мек. Плач и кукњава припадају женама, говорио је он. Прави мушкарац трпи. 

Деду и Бога Ђурђе никада није сасвим разумео. То је као да гледа у бару. Таман када би се понадао да је нешто препознао доле на дну баре деси­ло би се да се вода поново узбурка и замути.

Код Милоја ништа и никада није било онако како на први поглед изгледа.

Био је суров. Терао га је да се вере по високом дрвећу да би се ослободио страха, бацао га је у хладну воду да очврсне, шибао га је житким брезо­вим прутом да би навикао на бол, није му дао да плаче да би научио да не показује шта мисли и шта осећа. Кажњавао га је и кад је крив и кад није да би му душу испунио бесом и пркосом. 

Живиш међу туђинима који те никада неће прих­ватити као свога. Да би с њима био једнак мораш да будеш много пута бољи, јачи и издржљивији.

Био је пун савета тај стари гавран. Имао је и новца које је брижљиво крио. Савете је обилато де­лио али зато њему, свом једином потомку никада ни једну једину, ни ону најситнију бакарушу није дао па чак ни од оног дела што му је припадало по свим људским и божанским законима и обичајима, када га је као теле продао Енцу Ђакопетију за три златна цекина.

Упорно му се намеће исти болни призор. Ње­гова бедна мајка клечи склопљених руку као да се моли, али тамо где би требало да буде олтар, распеће или икона некога свеца стоји Милоје са прутом у руци и шиба Ђурђа по голим и мрша­вим леђима.

Чује се само њен цвилеж као кад бачено слепо куче узалуд дозива мајку керушу.

Милоје и Аника су се споразумевали знацима који су пак били недовољни за разговор о тако замршеној и главоболној ствари као што је васпитање деце. Да је умела и могла да говори можда би она њему нешто и рекла. Он њој пак не би рекао ништа и да није глува. Жене ништа не разумеју када је реч о васпитању деце чак и кад су паметне и речите. Оне верују да је деци потребна љубав и тако од њих својом болећивошћу праве мекушце без кичме,  уместо да их припреме за живот. За опстанак у свирепом свету од љубави је много кориснија чврстина. Својом нежношћу деци чупају нокте којим могу да гребу кад им бог није дао канџе. Ваде им зубе којим би могли да уједају ако већ немају чељусти да растржу. Омекшавају им кости па кад дође дан да се одвоје од материног скута, да се усправе и проходају она посрћу као да корачају туђим ногама.

Бити бачен у свет, говорио је Милоје Ђурђу, то је као да скачеш са литице на оштро камење. Ако си жилав дочекаћеш се на ноге, ако си млитав разбићеш се као глинени крчаг. 

Све чешће помишља да га је Милоје мрзео. Поразила га је помисао да је то због тога што је Милојево једино дете син Радуле рођен глув а да је пак тај исти глуви и неми Радуле са глувом и немом женом Аником направио њега Ђурђа здравог и отпорног.

То пак Милоје горд и пун зависти и пакости није могао да поднесе па је зато под изговором да га васпитава и припрема за живот мучио Ђурђа и много пута га довео у смртну опасност.

Тако је када се гледа с једне стране. С друге стране све говори да је, на жалост, Милоје ипак био у праву. Тешко му је то да призна али и сво његово искуство и сво знање које је около сакупио поклапа се са оним Милојевим. Да он није био онако суров према њему и да га крвнички није тукао и мучио  можда би он, Ђурђе, одрастао као много слабији него што јесте и можда би тако мекан и неотпоран подлегао куги и скончао са многим другим на дну мора. На саму такву помисао згрчила би му се утроба и под грлом би му се свезао чвор јер шта ако је преживео захваљујући Милојевим мучењима а не материнској љубави и бризи.

Је ли могуће да је свет тако накарадно саздан и да је мржња неупоредиво кориснија од љубави?

Све је постављено наопако јер тако гледано изгледа да га је сирота и неука његова мајка, једино биће које га је изистински волело, сакатила својом љу­бављу а да га је свирепи Милоје својом мржњом крепио и очвршћавао.

Ђурђе уздахну, длановима обриса лице мокро од суза и осети како се бол лагано повлачи као да му је пукао чир и да му је сав отров из душе исцурао.. 

Могао је само да нагађа шта је било с њима. Можда их је неко опљачкао и убио, можда су некуда отишли или су просто поумирали, Милоје од старости, Аника од болести. Ма шта да се од свега тога дого­дило они више нису били ту, између њега и њих стајао је високи зид, нити су они могли да виде њега ни он њих, све што су имали да кажу рекли су једни другима, више се ништа не може ни поправити ни покварити.