|
Сабрана дела Добрила Ненадића у издању Књижарског предузећа "Жиравац" Пожега, ул Краља Александра 20, 31210 Пожега. Тел. 031/ 816 - 593
|
Са романсијером Добрилом Ненадићем разговара Мирослав Тодоровић
МУКА ДУХУ ИЛИ ПОСЛЕ СВЕГА САМО ПРИЧА ОСТАЈЕ
Стижу, ево, и награде. „Светозар Ћоровић” за роман „Победници” и „Борисав Станковић” за роман „Мрзовоља кнеза Бизмарка”. После свега роман „Деспот и жртва” изашао је у репрезентативном избору поводом стогодишњице излажења листа Политика међу педесет светских и наших књига у тиражу од 50.000 примерака а „Доротеј” се нашао међу 44 књиге Бисери српске књижевности од Светог Саве до данас. Осим тога „Доротеј” се нашао међу десет романа који нису добили НИН-ову награду у друштву са Андрићевом „Проклетом авлијом”, Десничиним „Пролећем Ивана Галеба”, другом књигом „Сеоба” Милоша Црњанског. Да ли време све исправља, тријерише и потврђује?
- Да. Време је једини судија. Строг, рекло би се чак и суров, али правичан. Или те време потврди или те прекрије паспаљ као воденичара, те личиш на утвару. Има неке правде у свему томе, а правда је увек осветољубива и груба. Где су данас некадашњи књижевни црнорукци? Било је на десетине тих опаких људи који су седели у неким кабинетима уз скуте властодршцима и пазили да се шта неваљало не збуде. Почев од 1903. све до данас. Ено га, међутим, Ресимић добошар кога су затурали, закопавали, распињали и растрзали коњима на репове како и дан данас звонко и гласовито и силовито у свој добош удара а они који су се шуњали око њега са јастуком не би ли га у сну придавили утихнули су, увели, ишчилели, ископнели, осушили се као балега на жези. Где је сада Марко и где су сви они његови пајтоси, рецимо Оскар или Вучо, куд се дену Зоговић и сви остали егзорцисти? Сви ти жирондинци и напаљени скоројевићи? Заборављени. Па да, наравно, сада се тек види да се њихово дело одржавало у животу на апаратима, да није имало у себи никакве снаге за самостални живот после писца, пошто престане његова нега и брига.
На додели награде „С. Ћоровић” а поводом српских збитија, рекли сте: „Тада нисам слутио да ћу једнога дана бити приморан да напишем роман од хиљаду страна е да бих себи објаснио како се то догодило”. Зашто само себи? Шта је то што писац дугује себи?
Не могу да говорим о другима и да уопштавам лично искуство, могу само да сведочим у своје име. Не дугујем никоме ништа. Ово што радим само је моја ствар и ничија више. Нисам у најму ни код кога, него сам самосталан и слободан да радим што ми је воља.
Стотину пута сам на ово питање одговарао и покушавао да смислим нешто као неко извињење, као да су ме затекли у крађи па се правдам и вадим, као омакло ми се, неће се више поновити, или пак да кренем другим путем, па да се хвалишем као неким талентом који хоће и мора да се изрази, и све што сам рекао и у једној и у другој варијанти само је пуко довијање, да не кажем пренемагање. И никако да ме промаши неко од тих питања која сматрам сасвим сувишним. Зашто неко нешто чини? Еј. Зашто, зашто? Зато. Ето зато. Па најприближније истини је ово: пишем зато што могу. Написао сам роман од 1.000 страна зато што сам могао. Да нешто објасним, да нешто растумачим, да променим нека схватања, да откријем неке истине, да тумачим епоху? Ма не, не и не. Написао сам зато што сам могао да се саберем око једне једине личности коју сам ни из чега створио. Зашто се неко пење уз ледом оковану литицу, зашто диже терет или трчи маратонску трку, зашто неко боксује док му лице не облије крв. Зашто се неко излаже таквим напорима и опасностима по живот и здравље? То се нико не пита, то се, наравно, подразумева.
Шта је за Вас писање? Умберто Еко истиче да је писање игра једнака за све. То је постао кредо постмодерниста. Је ли то и Вама игра?
- Рецимо да, игра. Зашто не! Баш срећно и тачно речено. Кад то тако кажем изгледа опет као пркос и инат, јер деца се играју а не матори људи, и опет идемо на исту склиску стазу, опет ћемо да покренемо тај точак за мучење.
Које бисте Ви романе из стварносне прозе предложили за евентуални избор? Знамо да је стварносна проза рангирана као црни талас. Све је то на свој начин допринело затирању црвене куге двадесетог века. Време је да се о томе ваљано прозбори.
- О пропасти комунизма и победи либералног капитализма још нису истражене многе битне чињенице и околности. Какав је и колики је стварни удео разних уметничких појава и праваца, рано је да се говори. То је већ домен науке, ту ваља увести многе научне дисциплине као што су историја, социологија, економија, право, социјална психологија, итд. Да ли се комунизам урушио сам од себе јер није успео да нађе праве одговоре на изазове брзих промена у време бурног развоја науке и технологије или је пак надјачала друга страна која се боље снашла у новим околностима, остаје да се темељно проучи. Изгледа да је дисидентска књижевност имала у томе некаквог удела, али заиста је тешко рећи колики је он уистину био. С друге стране, није до краја дефинисан и тачно одређен тај термин стварносна проза или проза новог стила, ко све ту припада. То је типично академско питање и није моје да се у то на било који начин уплићем. Ја сам самоук, занатлија, па сам некомпетентан да о овоме говорим.
Многи писци су исписивали нове верзије ранијих романа (Лалић, Павловић и други). Да ли Ви каните да прерађујете неку од својих књига? Познато је да је „Врева” остала без најважнијег, кључног поглавља да би уопште могла да се појави.
- Не пада ми ни на крај памети да поправљам оно што је једном објављено. Какво је, такво је, то је оно што сам некада писао а писао сам како сам знао и умео и како се тада могло.
Поменули сте мој роман Врева. Тачно је то, изостављено је кључно поглавље, радило се о таоцима. Било је то у почетку осамдесетих, тада је то била једна од многих табу тема. Тако било, не повратило се. Био ми је откупљен филмски сценарио по том раману где је управо то изостављено поглавље било језгро и окосница драме. Авала филм ми је исплатила хонорар за сценарио, покојни Здравко Велимировић је требало да режира али се на крају од тога одустало, у то време није било ни воље ни храбрости да се тако што снима, идеолошке стеге су биле одвећ велике. Штета, заиста, мислим да би то био добар и значајан филм.
Нисте служили „измима”. Потоње деценије минулог века критика и политика су куражиле постмодернизам. Узаман. О постмодернистима је Фокнер писао да су слични ципелама које могу да носе само они чије су ноге сличне обућаревим док су пак стари правили ципеле које може да носи свако ко може да хода. Жика Павловић је ишао и даље тврдећи да је постмодернизам паразитизам и шарлатанство. Шта Ви о томе мислите?
- Мислим да поменута господа мало претерују. Апсолутно немам ништа ни против једног од стотину изама. Свако цвркуће како уме неку своју песмичицу, и прича неку своју причицу, е, сад, колико ће имати слушалаца, то од њега зависи. Сваки иоле даровит писац може да пише као Сидни Шелдон или Данијела Стил и да млати паре штампајући своја сочињенија у стотине хиљада примерака. Сваки песник може да постане део тима какве бокате и сисате певаљке на њеном најновијем цд пројекту, јер ко може више може ваљда и мање. Они који су изабрали да пишу у постмодернистичком стилу преузели су ризик да их нико не чита и не разуме осим малог круга снобова. Па шта! Њихова ствар. Мени они не сметају ни на који начин, поштујем њихову слободну вољу а и укус оних који их у томе подржавају и соколе. Било ми је симпатично када ми је једна пољска студенткиња славистике јавила електронском поштом да је управо дипломирала на универзитету у Вроцлаву са дипломским радом Постмодернистичке стратегије у роману „Сабља грофа Вронског” Добрила Ненадића.
Овоме ваљда коментар није потребан.
Фокнера је вест о Нобеловој награди затекла на вршалици, био је, веле, у слами и плеви, сав знојав од напорне вршидбе. Сингера пак у самопослужном ресторану. Шта ћете урадити? - питали су га. - Најпре ћу да ручам - рекао је мирно. Колико награде утичу на ствараоца, шта су у Вашем стваралаштву промениле и мењале?
- Награде су често извор многих трауматичних и болесних стања у књижевничком братству јер оних важних је мало а претендената много, само један добија, сви остали губе. Ту су неправде неминовне и сумњичења непрестана и зато често помислим да су награде у исти мах и корисне и штетне. Награђују наводно заслужне а понижавају све остале, нарочито претенденте који су их, стрепећи и надајући се, са разлогом или без разлога, реално или нереално очекивали и прижељкивали. Због тих несрећних награда избијале су свађе, трвења и омразе, једна непријатна затрована атмосфера сталних сумњичења.
И моје искуство је у томе големо. Рекао бих да је пример и за једно и за друго. Било је, дакле, и овако и онако. Имао сам период када ми нико никакву награду није додељивао и уручивао а опет и када јесте, у коме се на мене обрушавала читава лавина. Преживљавао сам, ето, и једно и друго. Знам како је и тамо и овамо. Па ево, рецимо, од априла 1979. до септембра 1996, дакле свих 17 година, од неколико стотина награда колико је неко избројао да их има ни једна ми није припала, а написао сам и објавио за то време седам романа, укључујући два из тог средњовековног циклуса за који ме нарочито хвале, Дивље звезде и Роман о Обилићу. Серију скривања, игноранције и прећуткивања прекинули су моји земљаци Милутин Пашић, Слободан Радовић и Добривоје Борчић који су ми уручили плакету Паун Петронијевић испред и у име Културно-просветне заједнице Ужице. Пише да је то за допринос књижевном животу Златиборског округа у дужем периоду. Уз плакету и барељф са ликом Пауна Петронијевића у основној школи у Рибашевини, родном месту песника, добио сам тањир чорбастог пасуља, купус салату, два парчета хлеба, пиво и паре за шест литара бензина, колико је Добривоје израчунао да ми следује по пропису као накнада за коришћење сопственог аутомобила. Добривоје је иначе мој школски друг из Средње пољопривредне школе у Пожеги, седели смо у истој клупи, и редовно је левом шаком заклањао свеску на писменом из математике да не бих преписивао. Добривоје је био поштен и исправан човек, добар домаћин, знао је ко је за кафу а ко за ракију, шта је право шта није, па се сетио мене, видео је да се трудим и да нешто као пишем, па хајде да ме осоколи и окуражи. Добро, имењаче, велим, лепо је ово, има ли ту и која пара? Јок, каже, доста ти је то. И јесте било доста. И више него доста. Први пут је неки жири сео и размотрио мој случај. Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у 1978. добио сам на основну анкете спроведене међу библиотекарима. Тада је важило бројање и тачно сабирање а не накнадна корекција као сада. Да је заседео неки жири, Доротеј не би ни ту награду добио.
Па шта? Ништа. Доротеј је преживео три дуге деценије. Како? Зашто? Ваљда постоји неко објашњењје. Знам да му ни на који начин нисам помогао, нити сам хтео, нити сам умео, нити сам могао.
Радни, животни и стваралачки век сте везали за завичај - Ариље. Андрић је својевремено казао: „Човек је дужан свом завичају”. „И завичај је дужан свом човеку”, додао је Михиз. Шта Ви кажете пошто је наш обичај да ми нити схватамо нити прихватамо свога и пошто важи она изрека да нико поп у свом селу не може бити...
- Не бих ја од тога правио неку велику причу. Да сам имао прилике ваљда бих негде и отишао, негде где се боље и удобније живи, него ми, да отворено кажем, нико ништа тако није ни нудио, а мене је просто мрзело да се намећем и утрпавам. Истина је да никада ни за шта нисам конкурисао, никада нисам тражио повишицу плате ни боље радно место. Сада видим да ми је то било глупо, могао сам и сам да се потрудим и да одем, но добро, било је како је било, могло је и горе да испадне, никада се не зна због чега је нешто добро, тако гласи једна стара јеврејска пословица. Јесте, испало је добро, јер сам створио поприличан опус од 15 романа, и поносим се с тим, створио сам леп углед у својој воћарској струци. А како сам живео, то је друго питање. Генерал, личност Сартрове драме Ђаво и Господ Бог каже на једном месту: „У реду, победили смо али молим вас да не улазимо у детаље”.
Како Вам се данас, после свега чини доживљено и проживљено, рад и стваралаштво, живот, посао, литература, људи и људи...
- Ништа не бих могао да додам ономе што је речено у Књизи о проповеднику, да је све мучно и да је све мука духу. Све има своју цену а слобода највећу. Највише се плаћа независност духа и то се најмање прашта. Много је, неупоредиво је лакше ако човек пристане на какву огрлицу или власнички беџ. Људска права? Ма којешта. Дају ти право да изабереш власника, то јест газду, огрлицу и самар. Плурализам значи само више разнобојних огрлица и ништа преко тога. Нажалост. Мислили смо, надали се да није тако.
Шта би свакодневни Добрило питао писца Добрила? Шта би му замерио, саветовао... за други живот? Дабоме, ако верујете у инкарнацију?
- Било би ваистину згодно када би тако што било могуће. Све врсте религија имају ово веровање као главну упоришну тачку. Па кад толики људи у то верују, у најмању руку је пожељно да то узмемо као једну поштовања вредну ствар, веровали ми лично у то или не. Залажем се за толеранцију. Ако неко верује да ће се поново родити, е, сад, да ли као човек, птица, буба, дрво или лишај на камену, то је његово право. Ако на планети данас живи шест милијарди житеља и ако су они сви једнаки по божанским и људским законима онда су и њихова веровања једнако важна, јер све што људском бићу олакшава животне тегобе и невоље има неку вредност. Без тога упадамо у неопростиви грех искључивости, себичности и уображености и то је најчешћи узрок несрећа. Јер када неко прогласи свој поглед на свет и свој начин живота као надмоћан и једино исправан, то је знак за узбуну, ако тај има моћи и снаге гледаће да све друге потчини, милом или силом. И ето ратова, и ратних ужаса, и ето наметања укуса и стилова, од јела, пића, одеће и обуће, и ето моде и модних диктатора, и ето критичара који разврставају и вреднују, и ето диктатуре у небројено много појавних облика. Још док сам био студент куповао сам редовно Пари Мач што због француског који сам волео, што због изванредних фотографија у колору, што је за нас, тада, био незамисливи луксуз и чудо. Урамио сам и окачио на зид као неку врсту иконе једну мени нарочито драгу фотографију на којој су два збрчкана старчића, Индуса, на неком прашњавом путу, одевени у једноставне комаде ланеног платна, око главе им турбани, један бос, други на ногама има тенис-патике. Преко рамена пребацили свијену ћебад или шаторска крила, торбе, а један и бакарни котлић, у рукама им по тољага којом се поштапају или им то служи као оружје против змија или каквих других непријатељски расположених створова. Све што поседују, читав свој иметак упртили на леђа и кренули на путовање по белом свету. Ето, рецимо, њих двојица су савршено слободни људи, могу да иду куд хоће, да спавају где их ноћ затекне, њих не убија ни завист ни похлепа, свуда су код куће јер кућа им је читав свет, најбоље ствари су ионако бесплатне, ваздух и вода, небеса и облаци, свитање и смирај, њих се не тичу нити их дотичу разни говори и чланци, ни претња отказом, не дају пет пребијених пара на умилне гласове разних мамипара, нити штрецају од оних који прете да ће урадити ово или оно ако не буде то и то. Може и тако, зар не. Има нечег окрепљујућег у том сазнању да ти је потребно врло мало да би био срећан и спокојан, и да нема места страху да ћеш допасти сиромаштва, што је ноћна мора и узрок многих траума човека данашњег доба. То га чини рањивим и фрустрираним, покорним и јадним. Кад схватиш да си постао слободан човек ако се одрекнеш манијакалних жеља да будеш први, или угледан, или богат, или чувен, и кад можеш све то да одбациш, како каже Радјард Киплинг у својој чувеној песми Ако, онда си пронашао једину исправну формулу да опстанеш у овом суровом свету који сваким даном постаје све горе место за преживљавање, ма ко шта причао и ма ко какву мантру о евроатлантским интеграцијама и осталим мрсомудним паламудацијама около бунцао и дробио.
Шта после свих ових романа и награда? Обделава ли писац нову причу?
- Тек толико да се не зарђа. Шуркам помало а шта ће од тога бити не знам док не довршим. У таквим стварима никада унапред не знаш да ли ће шта од твога труда испасти. Понекад се све само од себе сложи и испадне да ваља, понекад неће па неће, и ту никакав труд не помаже. Уметност је ћудљива, намћораста, не можеш јој одредити смер ни куда ће шта кренути ни где ће се зауставити, јашеш дивљег парипа а не кротко сипљиво кљусе које послушно и стрпљиво преплиће и заплиће ногама. Од предвидљивога и кроткога нема неке вајде а ни штете, далеко нећеш стићи али ни врат нећеш сломити ако се пропне.
Миленко Б. Пајић
ДОБРИЛО НЕНАДИЋ ИЛИ ГЛАС ДРЕВНОГ ПРИПОВЕДАЧА
Вратимо се за трен тридесет година уназад и покушајмо да замислимо тадашњу животну и уметничку позицију Добрила Ненадића. Тешко је пронаћи праве речи, али да је био усамљен, то је сасвим сигурно. Тек се био огласио на анонимном књижевном конкурсу три велике издавачке куће из престонице. Када су шифре разрешене настао је прави хаос. Појава Добрила Ненадића на домаћој књижевној сцени донела је неочекивани преокрет. Писац из провинције својом првом књигом био је морални победник великог државног конкурса! Изненађење, узбућење, хаос.
Већ на првом кораку при свом уласку, пробоју у српску савремену литературу, Добрило је начинио неколико продора. Оживљавање дубље националне прошлости сматрало се непожељним. Доротеј је, међутим, дрско и слободно оживљавао српски средњи век, што се сматрало непотребним и неважним. Победници су били исписали своју верзију прошлости и многе странице биле су истргнуте или затамњене. Иако прво пишчево дело, Доротеј је одличан роман и већ пуне три деценије је наслов без којег се више не може замислити српска књижевност. Књига је издржала суд времена, јер када се чита данас и даље одише свежином, топлином и убедљивошћу као да је написана јуче.
Од Доротеја до Хермелина Добрило је исписао стотине и стотине страница одличне, особене и препознатљиве прозе и остварио значајан опус који тренутно броји 15 романа. Најтежа и најкомпликованија приповедачка форма одувек је била прави изазов и права мера Добрила Ненадића. Ко год се у животу дрзнуо да пише роман веома брзо је схватио какав је то подухват, колики посао, какве тешкоће подразумева и колико снаге, знања и вештине изискује. По свршетку једног рукописа веома је тешко наканити се и прикупити довољно мотива за нову списатељку авантуру. Добрило је, међутим, најмање 15 пута излазио на то непрегледно стваралачко поље и победнички се враћао са њега. Краћи књижевни облици за овог писца једноставно нису били довољно изазовни. Добрило је одмах ускочио у седло најтеже књижевне категорије и запуцао из ,,тешке списатељске артиљерије”.
Иако је сам роман као књижевни жанр у другој половини XX века претрпео много трансформација, оспоравања и хвалоспева, монтаже и демонтаже, Ненадић се држао познатих и традиционалних решења. С друге стране, многе његове прозне изуме пожелео би сваки виспренији постмодерниста. На широком романескном пољу Ненадићеве сторије парадоксално делују истовремено и распричано и уздржано. Он своју причу води интелигентно, вешто и мајсторски контролише нарацију, али је увек спреман на нагле заокрете, на изненађења, на смех и ведрину. И велики прозаисти се понекад забораве, па делују одсутно и досадно, али се тако нешто Добрилу никада још није десило.
За протеклих тридесет година Добрило је издржао више удара књижевних мода и стамено се одупирао политичким турбуленцијама, као и несносној идеолошкој гравитацији. Како? Једноставно, остао је доследан себи. Шта га је још крепило да истраје? Одувек је имао подршку читалаца. Добрилови велики тиражи представљају неку врсту феномена, јер он никада није правио нити дозвољавао себи уметничке уступке. Држао се чврстих правила која је сам прописао и никада није склизнуо испод завидног естетског нивоа. Бројна читалачка публика одлично је разумела Добрилов језик, а он је зборио гласом древног српског приповедача.
У свом обимном опусу Добрило је пратио најмање два основна тематска тока - историјске теме из ближе и даље српске прошлости и социјалне процесе и догађаје из свакодневне реалности наших малих градова. Добрилове књиге врве од бројних ликова вешто оживљених и пробраних и са друштвеног дна, али и из редова елитног врха. Добрилово оштро око запажало је све детаље људског карактера из блиског окружења, али је знањем и маштом умео да реконструише прохујала доба о којима нема нарочито много података. Добрилова проза увек има логичан наративан ток, бројне асоцијативне меандре, језичку свежину локалног говора и температуру и боју специфичног тзв. ерског или ужичког хумора који се често оглашава и оштром сатиром. Добрило уме да критикује, али ни један његов лик није дат без суштинског разумевања и нежности. Ако си некоме наклоњен, то не искључује да му не саспеш истину у лице.
У Добриловим романима увек је више казано него што је записано. Речима у његовој разиграној реченици као да је тесно, али је зато мислима и осећањима сигурно згодно и комотно. Његова оригинална духовитост напросто искри штивом, а ројевима летњих свитаца исијавају реченице. Свака реплика бриди од осмеха и јежи се мелодијом. Добрило је она врста надахнутог приповедача који своје усхићење радо дели са ликовима које уобличава пред нашим очима. Благе додире, трење мисли о језик и обратно, као и чудесна исклизнућа ведрине Добрило успешно и на себи својствен и непоновљив начин преноси на сваког свог читаоца.
Част је бити његов узоран читалац. Ко год је окусио од Добриловог сна није се покајао. Ко год је ушао у његов приповедачки свет добио је много више него што је очекивао. Размена емоција и енергије између Добрила и његових читалаца траје три деценије и наставља се знатним интензитетом и дан-данас, а не сагледава јој се свршетак.
Актуелно
