| Говор Добрила Ненадића поводом доделе Повеље Почасни грађанин Ариља, 28.05.2009.
Драги суграђани,
Захваљујем доктору Мому Плазинчићу који је предложио да се уведе ово највеће међу свим признањима и одличјима које општина Ариље даје својим грађанима и који је за првог почасног грађанина овог, хиљаду година старог места, предложио баш мене.
Захваљујем одборницима Скупштине општине који су овај предлог, како сам чуо, једногласно усвојили.
То ме испуњава поносом и великим задовољством, јер се не дешава често да се наша српска скупштина око било чега сложи а да неко не издвоји своје мишљење и тури ту један врло озбиљан приговор зачињен џаком и сочним иментовањем.
Добио сам многа признања и награде и држао поводом тога многе беседе, како то добри обичаји и пристојност налажу, али никада као сада нисам био у таквој недоумици шта да кажем.
Данима сам размишљао, окретао и обртао, тражећи какав путељак да се некако испетљам из замршеног шипражја свеколиких наших деоба.
Свашта сам покушавао. Да почнем неком ученом изреком? Да цитирам рецимо Марка Тулија Цицерона? Он је отац реторике, има баш згодне и мудре сентенце, а убили су га давно, 44 године пре Христовог рођења. Не иде. Писао је латиницом, на латинском. Ремежиће се патриоти.
Да цитирам Достојевског? Опрез! Он је писао ћирилицом. Згрануће се мондијалисти.
Онда ми је синуло. Сетио сам се свог комшије из Вигошта, мајстора зидара Љубивоја Сарића.
Аха. То је оно право, помислио сам.
Зидао мени мајстор Љубе неки зид, па кад је завршио, рече:
- Ево, Доле, ја ти ово боље нисам умео, а горе нема куд!
Не зам да ли је ово сам смислио или је од некога чуо. Било како било, речено је савршено, боље не може.
И заиста, то што смо урадили, такво је какво је, ми боље нисмо умели. То је зависило и од нашег труда који смо у то уложили али и од дара кога имамо.
Ако смо наумили да нешто важно урадимо, потрени су нам и дар и труд.
Нити може труд без дара, нити дар без труда.
Отац наш небески свакога је неким даром украсио, а опет никоме није дао све. Ретки су они који ништа нису добили.
Ми Ариљци смо се ваистину трудили. Шта смо постигли то треба да кажу други, ако хоће, ако пак неће, знамо ми и господ Бог. Довољно.
Десило нам се да се родисмо на овом чалопеку, међу овим брдима, у злим временима и никаква нас мука није мимоишла.
Они најпаметнији межу нама отперјали су и расули се по белом свету у потрази за срећом, а изгледа да је свуда било боље и мекше, много је отишло, мало се вратило.
Остали смо ми тврдоглави. Е па сад, и тврдоглавост је особина. Она стоји у суседству са упорношћу и стрпљењем.
АРИЉЕВДАН (Говор Добрила Ненадића)
Има у нашем крају тако неких ретких старинских речи које нису ушле у речнике књижевног дакле кодификованог, признатог српског језика а прави су драгуљи и понекад су једине речи које савршено тачно означавају неку ствар или радњу.
Такве су речи шуркати или шуркање.
Шта ради тај и тај? Ништа нарочито, шурка помало око куће.
Како то једном другом речи може да се каже? Никако.
Шуркати то значи отприлике ово: радити нешто не нарочито важно више својевољно него под морање, онако лагано, узгред, из задовољства из забаве и разоноде, тек толико да се није доконо. Од таквог рада нема неке вајде али ни штете.
На овом месту једне од највећих националних светиња није лепо да претерујем у било чему, на овом месту на коме нас векови строгим оком гледају морам да исповедим истину. А истина је да сам ја управо читавог живота само то и радио. Шуркао. Да, шуркао.
Ако ме за то моје шуркање обасипају са свих страна наградама и признањима мора да имам много среће и да сам миљеник судбине.
Ако је било од какве користи, ако је било на ползу отачеству онда сва ова признања примам са благодарношћу и поносом.
А кад мало размислимо испада ово, да многе лепе и велике ствари које је човечанство створило и проистекле су онако овлаш, из задовољства, радости, игре.
И да није било беса и мржње, лудачке опсесије и манијачких залетања у којима су пострадале толике лепоте, овај свет би био неупоредиво удобнији и лепши.
Па ето, шта да кажем: шуркаћемо и даље.
Хвала.
|
|
Реч две поводом награде Светислав Ћоровић
За Маренго, Аустерлиц, Ауерштат, Фридланд, Јену, Ваграм и Бородино ретко ко би данас знао а још мање за људе који су се звали Мира, Мармон, Султ, Неј, Груши и Бернадот да маленим забаченим острвом Света Јелена нису дували непријатни ветрови и да несносно грување мора у обале није било тако раздражујуће.
Будући да је био сувише славан да би га убили, Енглези су дрског корзиканског узурпатора и свога мрског непријатеља Буонапарту сместили на ово пусто место рачунајући да ће он тамо крепати од мелахнолије, очајања и болештина.
То се тако и догодило, Наполеон је умро после шест година у педесет другој години, али никако не од меланхолије и очајања.
Било је то горе од злочина, била је то грешка, да се послужим његовом омиљеном изреком, јер је свргнути цар уместо да очајава, и да слуша фијук ветра, пронашао себи забаву па је почео, да би прекратио време, да диктира у перо своме вредном секретару успомене и сећања, полако, реч по реч, не журећи никуда, као да је све време света пред њим, причајући своју причу, све потанко и по реду, како је то било и шта се све збило, не претерујући у самохвалисању, и не прескачући ништа.
Да су знали да ће се то и тако догодити, Енглези би га наравно сместили у неку од монденских бања и окружили га распусним женскињем, пробраним јелима и пићем и сваковрсним другим уживанцијама е да би га склонили од скрибоманије јер тај се показао јак и на перу као што је био и на мачу и опет је по ко зна који пут победио: своју тамницу је претворио у бојно поље и тако се десило да се учврсти у историји као један од најумнијих и најспособнијих људи.
Да он није описао своју верзију догађаја, сви би знали само за битке које је изгубио: за Трафалгар, Лајпциг и Ватерло, и само за оне који су у тим биткама победили: за Нелзона, Кутузова, Велиштона и Блихера.
Ово не потврђује стереотип да победници пишу историју. Они покушавају, наравно, са горљивошћу која је понекад више смешна него што је одвратна па им неко време и успева, но чим им се разбије ћаса из које кусају њихова пискарала, оног трена им и историја увене.
Наш Јован Белимарковић, можда и понајбољи ратовођа кога смо икада имали, са победама које су свакако биле најкорисније јер су напослетку довеле до незавнисности Србије, своје ратне успомене није хтео да пише, радије се бавио домаћинским пословима, пекао ракију, куповао грожђе и правио вино, градио штале и оборе, једном речју гледао своју кућу и своју кесу, мислећи да су његове победе чисте ко суза и да ће захвално потомство умети да и само оцени његов допринос. То се није догодило.
Историк Живан Живановић написао је Политичку историју Србије у другој половини деветнаестога века у четири тома, не помињући српско турске ратове 1876-78. ни једном речју у својој 1.300 страна големој купусари, као да се ради о апсолутно неважној појави, причајући иначе опширно и убиствено досадно о свему другом и о свачему. О победама у биткама за Ак Паланку, Пирот, Ниш, Грделицу и Врање није прозборио ни речи под изговором да је то посао војних историчара те да се он као цивил у ратове не разуме.
А војници? Војници су у ноћи крвавог преврата 29. маја 1903. године обележили старога ђенерала за одстрел као приврженика династије коју су тада затрли. Убијена су два друга ђенерала – Димитрије Цинцар Марковић, председник владе и Лазар Петровић, маршал двора и краљев ађутант.
Игром случаја победник у једној од најбриљатније вођених операција у историји српских ратова (продор кроз Грделичку клисуру и битка за Врање) те ноћи је избегао смрт али је свеједно био убијен на други начин, он и његов подвиг су прекривени прахом и паучином.
Ми смо народ који од себе самих сакривамо понајбоље што имамо. Тако је деценијама остала скривена најбоља српска глава, велики Слободан Јовановић, професор уставног права па нам је уставе писао несвршени учитељ Едичка Беуц, правећи од наше несрећне државе теле са две главе а од економије комедију del arte.
Знатно пре него што нам је било допуштено да читамо то што је тај гороган написао, ја сам гоњен неутаживом радозналошћу и кришом, да се не сазна, читуцкао Слободана и уживао у његовим ненадмашним парадоксима и мисаоним вратоломијама, његовим понекад тако једноставним а тако дубоким и тачним увидима.
Тако сам набасао на ову његову закључну оцену о краљу Милану.
То није био обичан човек и обичан владалац, он је остављао за собом Србију из основа измењену: вазална кнежевина од седамнаест округа без војске и железнице, постала је независна краљевина од двадесет и једног округа са војском и железницом.
Тада нисам слутио да ћу једнога дана бити приморан да напишем роман од 1.000 страна е да бих себи, пре свега себи, или можда само себи, објаснио како се то догодило.
Победници су други том тога романа, први је Сабља грофа Вронског, трећи Мрзовоља кнеза Бизмарка.
Хвала.
|
Актуелно
