|
|
о. Дарко Несторовић
У име Оца и Сина и Духа Светога!
Сабрали смо се данас, драга браћо и сестре, да овде, пред храмом Светог Ахилија, замолимо Господа Хрста васкрслога, за покој душе драгог нам Добрила, човека који је овај храм толико волео да га је у својим делима описао. Ја као његов свештеник треба да кажем о њему неку реч, а шта могу ја овако млад и неискусан да одмуцам о мајстору речи, о човеку чији говори су били игрокази.
Могу рећи да сам поносан, подједнако као и остали ариљски свештеници, који овде стоје, да сам срећан што сам га познавао и што је у мојој парохији живео. Ја не могу описивати његов живот, то остављам вама који сте га боље познавали. Али могу изнети своја осећања везана за сусрете са њим. Сваки тај сусрет, у његовом дому, био је обострана радост. Он се радовао Крсту Господњем и благодати Божијој коју свештеник са собом доноси, а ја сам се радовао сусрету са мудрим човеком од кога имам што шта научити. А он, сроман какви и јесу велики људи, увек би поставио неко питање везано за теологију и цркву, да ли из потребе да то сазна и мишљење моје чује или пак из жеље да се ја осетим важним, што њему нешто говорим, не зман, а није ни важно. Важно је да смо обојица у том сусрету уживали. И Петкана са нама. Хвала ти чика Добрило, за те тренутке.
Књижевним критичарима је лако да цене Добрилова дела. Прочитају књигу и изнесу суд о њој. Ја не могу да судим књижевниковом животу, јер по речи Господњој из Јеванђеља, каквом мером мерите тако ће вам се мерити и каквим судом судите, тако ће вам се судити. Али могу да се молим Господу, да слугу свога Добрила прими у насеља рајска, у насеља праведних где га већ чекају његови преци. И могу и хоћу да молим Господа да нас сједини у Царству своме, онда када и ја пођем на пут којим данас Добрило иде. То исто очекујем и од вас, овде сабраних, јер вечни живот, између осталог значи и то да вас се неко на земљи сећа, а Добрило ће живети у нама и нашим сећањима.
Вечан му покој и Царство небеско, а свима осталима, а пре свега тетка Петкани, свака радост од Господа. Амин.
-------------------------------------------
Ацо Јовичић (16. август 2019.)
Драга фамилијо Ненадић, поштовани пријатељи и поштоваоци Добрила Ненадића
Добрило више није и неће бити присутан међу нама. Сартр је писао да конституисање људске егзистенције и есенције никада не престаје и тек када се овоземаљски живот неког човека заврши знамо ко је и какав је био. А ко је и какав је био Добрило Ненадић?
Добрило је био човек снажне индивидуалности, био је велика људска целина а не скуп различитости делова. Био је личност хамлетовског духа, човек снажне природе и богатих Божијих дарова. Он је био предодређен да производи јаку светлост да би светлио у тамним дубинама човековог бића, и у свету који људи стварају и у коме живе. Он је инструменте којима га је Бог богато даровао употребио да људима остави постојана огледала да им служе да боље виде и препознају своју природу, свој лик, своје изразе, своју душу и свој дух, посебно онима који у својим животима приступају трајном процесу саморазумевања и самопрепознавања. Остао је до краја веран свом свету, својој вароши, свом првобитном гнезду.
Добрила сам први пут упознао током 1978. године када сам прочитао његов роман Доротеј који ми је био и остао једно од најизузетнијих књижевних дела која сам прочитао, а читам их преко шест деценија, нарочито од почетка свог професионалног посла; читам их јер сам схватио да је за моје бављење човеком преузак оквир стручна литература. Зато сам редовно, континуирано учио из књижевних, филозофских, теолошких и историјских дела, а посебно књижевних. Отуда и моја блискост са Добрилом и високо поштовање његове богато дароване личности и његовог књижевног дела.
Био сам и лично поносан да се у нашем крају појавио тако велики писац, јер се тим богатством нисмо раније могли другима представљати. Касније смо се и непосредно упознали.
У првим сусретима и разговорима уверио сам се да је Добрило личност снажног, динарског темперамента, датог са пуно тврдих неравнина на које се оклизне свако ко му приступа неодмерено, без неопходног поштовања и моралне доличности. У његовом карактеру се могла препознати финија усклађеност усвојених смерова и моралних норми. Сажето казано, био је човек са јаким биорасположивостима, високе интелигенције, надпросечне снаге разума и непопустљиве воље. Са таквим одликама он је успешно контролисао најризичније изворе човекових немира: гордост и сујету. До краја је остао близак природи, избегао је муку човека у данашњим животним околностима у којима се човек све упорније одваја од природе, а тиме и од самога себе.
Добрило је свој живот посветио трагањима за оном врстом светлости којом је могуће осветлити живот, човека и свет који човек ствара, у њиховим невидљивим просторима. Он је снагом свога ума и разума и нарочито истуреном интуицијом понирао у највеће дубине тајни живота, човека и света, тајни које су по свему окупирале његову личност од њене првобитности.
Живот је дуго лутање кроз ноћ чијим безданим дубинама нема краја ни конца, или како је Гете писао „земаљски живот увек бива, ма какав био, мука жива“. Још мучнију оцену је оставио Шекспир: „Живот је прича коју идиот прича, пуна буке и беса, а не значи ништа“. Или је то Бекетово безнадежно чекање „Годоа“ који никада не дође. Жалосна и мучна прича, али се лакше подноси када се зна, када се разуме јер прихватити истину веома је болно, а најболније је ако се реалност не прихвата.
А човек је вечно неодгонетљива загонетка. Меша Селимовић је записао да „човек није оно што мисли, него оно што чини“. А шта човек мисли то ретки међу нама могу докучити. Може се и скромније рећи да је човек оно што јесте. Шта јесте, за то је Добрило имао продорне духовне очи да види и у својим делима је оставио неизбрисива сведочења.
Добрило је био оно што казује његово обимно дело. Он је трајно чинио напоре да се спусти што дубље у себе, да осветли тамне просторе у себи и тако постане слободан у себи и од себе како је писао Јустин Поповић. Настојао је да успостави и одржава дијалог између свога ега и онога што је трансцендује, да пројектује светлост свесног све дубље и дубље у несвесно, индивидуално и колективно, без чега нема ни самопрепознавања, ни саморазумевања. Несвесно је мајка свега, у несвесном је прави владалац судбине, несвесно управља животом. У те истине је Добрило прозрео до, обичном духовном оку, недоступних дубина. Из наших непосредних комуникација, телефонских разговора, а нарочито из његових књижевних дела дошао сам до уверења да је упорно радио на довођењу утвара и сенки из несвесног на површину и да је створио свој осећај реалности или Јунговог сопства, да је тежио да оствари сан о својој целовитости, при чему би сопство или свесно биће било идеално средиште подједнако удаљено од ега и несвесног. Такву унутрашњу усклађеност могу постићи само Божији изабраници, а Добрило је истински био један од њих.
Како постоје разлике између онога што човек ради и онога што му се догађа, понекада изненада однекуда дође налет олује и као да се све зачас промени, поломи, поруши. Добрило је имао сусрете са таквим налетима згуснутог а узаврелог људског зла, али је успешно издржавао такве ударе и чврсто се држао на својим џиновским крилима. Знао је оно што је тако синтетизовано изразио Андрић: „Ограничени и примитивни људи имају развијену способност нападања“. А он је непоколебљиво настављао да мисли, анализира, понире у непрозирне дубине и о виђеном, доживљеном писао. Оставио је нама и покољењима обимно књижевно дело.
Пошто ово није прилика да се упуштамо у детаљније анализе и вредновање онога што је Он створио и оставио, покушаћу да истакнем само оно што, по мојој процени, представља саму есенцију његових дела.
У средишту мојих интересовања су увек и свуда била питања суштине живота, никада до краја докучиви записи људске природе, нарочито у сфери индивидуалног и колективног несвесног слоја, његове душе и духа, и на крају законитости светског поретка који људи као недовршена и несавршена бића успостављају и уређују. Зато сам најснажнију мисаону комуникацију остваривао са оним изразима где су Ненадићева мисаона дубина и интуиција најдубље продирале, где је највише светлости у затамњене просторе уносио.
Неретко се говори да књижевност не може да промени свет, али сасвим сигурно може да помогне у обликовању јаснијих и чвршћих вредносних норми, нарочито моралних норми којима се и искуством може измерити вредност. Тиме се може значајно допринети усаглашавању најтананијих треперења људског душе и духа са таласањима човекових природних ритмова.
У свом, вероватно, најзначанијем делу „Доротеј“ Добрило је показао како људска осредњост која је иначе већинска, не прихвата оне који су својим природним или духовним даровима и изразима виши и надмоћнији. Природом и духом богатији појединци, Божији изабраници, су одувек били, јесу и увек ће бити неподношљиви део стварности људској осредњости. „Умни људи код других изазивају неко чудно незадовољство и одбојност, издалека их цене, у случају нужде их користе, али их не воле и избегавају их. Све се то није мењало за неколико хиљада година“, писао је Херман Хесе. Сетимо се лика Жана Ванжана који је одсликао Виктор Иго. Он је свим грађанима једног мањег града без изузетака делио и чинио само љубав и доброту. Међутим, када се саплео у мрежи коју увек и свуда плете највећа напаст човечанства – државно чиновништво, било је довољно само два сата па да га се сви, сви осим троје, одрекну, да га изложе покудама и погрдама; чак су његов чудесан однос према свима у граду објашњавали „да је ту морало деловати неко зло“. Томас Ман је овако записао разговор два његова јунака Григорса као човека дарованог најбљим људским вредностима и Флана божијег отпадника: „У нечем си другачији од нас, и душом и телом, у нечем неподношљиво другачији и допустио си да се изметнеш у нешто финије, више... али ти си дрзак да то знаш, а уз то толико дрзак да будеш још и љубазан према нама... Зато нас двојица морамо пречистити рачуне, темељно и једном за свагда!“
Све ово наводим јер желим да истакнем да су се многи велики књижевници бавили осветљавањем тог дела мрака и метежа сурових сила у човеку, али верујем да нико то није учинио, одсликао, живописао, оживотворио тако надахнуто као наш Добрило.
Савршен склад ума и лепоте, Љубави и Доброте Доротеја и Јелене које је живописао Добрило пробудио је архетипску мржњу људске просечности. Зато су узвишен ум Доротеја, лепота Јелене, њихова Љубав и Доброта морали бити на смрт кажњени. Њихова кривица је била само у томе што су били дела и власници јаког ума, заносне лепоте, Доброте и Љубави. Својим духовним видом Добрило је разгледао тај део човековог пакла, видео је да је то монструозна побуна Адлерове тежње за моћи као основног покретача свих људских активности. О свему томе Добрило је оставио маестралне записе и као да је стављен печат на питање односа људске просечности и веома ретких људских драгуља. Верујем да ће протоком времена Добрилови описи тог облика људског израза све више постајати мера постојања тог густог мрака и избијања паклених сила из човека.
Можда су почетни извори за ову изузетну креативност код Добрила били у сопственим доживљајима односа међу људима, можда је ту и лична пројекција дубоко скривених личних немира. Знамо да је Добрило од самих својих почетака у свему, у школи, у својој ужој професији предњачио, показивао већинској просечности да је виши и усправнији а то код ње незауставиво изазива завист. Завист је пасивно незадовољство и лако прелази у мржњу која је активно незадовољство; осредњост се не може лишити бољих и ваљанијих, али су јој они увек на терету. Својим снажним духовним видом Добрило је прозрео да неједнакост у природним и Божијим даровима код Ничеових малих и љутих осветника неретко разбуди и смртносну мржњу, само зато што они нису и не могу бити једнаки са вишим и бољим од себе, као што су били Доротеј и Јелена, а нарочито када те вредности наступају са делима Доброте и Љубави која рађају најузвишеније и најузбудљивије вихоре у бићу човека.
Добрило је писао и о прошлости и о садашњости, али му никада нису измакле теме о љубави и лепоти као најзначајнијим покретачима човековог живота. Тај свет је у сваком свом роману откривао са изузетном снагом мисаоне и интуитивне прозорљивости. Његова казивања су увек изнова била другачије узбудљива, никада се није понављао, допирао је до сазнања да се љубав и лепота не могу никада до краја доживети, а још теже описати. Љубав је доживљавао и описивао као снагу која представља круну живота, она је за њега била синтеза, кохезија човекове личности, она покреће човекову душу, она је јача од силе. У приказу љубави Доротеја и Јелене снажно је показано да разум не може доживљају љубави понудити било шта у замену. Љубав је лепота, лепота је љубав. Лепота може све, „гавран лети дању, сова лети ноћу, а лабуд лети дању и ноћу“, писао је Виктор Иго. Добрило је као и Достојевски разумео да лепота у целовитости човекових израза нема замену, „једино се без лепоте не може, ни трена, јер иначе се нема куд на овом свету“. Добрила је посебно инспирисала лепота жене, то је за њега био недосегнути сан, варљива тајна. За њега лепота жене изазива дивљење, а љупкост жене занос, љупкост је лепота у покрету. Лепота и грацилност су магије које почивају на тајнама. Жене из Добрилових романа су биле свештенице магијске љубави, лепоте и грацилности, све различите а свака заносна целина. Добрило је досезао до самог дна тих тајни, али оне немају само једно дно. Да ништа више није урадио, било би то истински довољно, а оставио је право богатство.
Ненадићева моћна мисао је сагледала још један асурд човека и света; што су људи били успешнији у науци и технологији, то је пакленија била употреба њихових проналазака и епохалних открића. Паклене силе повремено неконтролисано избијају из несвесног и експлодирају, настају менталне епидемије и сурови ратови, а понекада су то праве Апокалипсе. За данашње генерације значајно је и да знају да су у његовим делима брисане просторне и временске границе прошлости и будућности, оне постоје само као садашњост. Према томе, живимо у садашњости, а не у некој магловитој будућности. Нека све ово буде позив да се читају Добрилова дела непролазне вредности.
Искрено се клањам његовом моћном књижевном делу које ми као и многа друга дела високоумних и од Бога дарованих писаца помажу у трагању за Аријадниним концем који би ми помагао да се брже и слободније крећем у лавиринту који највећим делом стварају људи и непрекидно га руше и обнављају – тај лавиринт човек именује као свет, а он хиљадама година личи на Шекспирову „позорницу луда“ или „неоплевљен врт“. Човеку је неопходан процес унутрашњег чишћења а када Љубав и Доброта постану полуге свих човекових активности, живот и свет ће постати подношљивији, уређенији, човек ће бити човечнији и божанскији. То је могуће јер између објективне стварности и бића појединог човека постоји однос синхроницитета, узајамно деловање једних на друге и њихово мењање. У периодима високе напетости, када љубав или мржња достигну степен када се дешавају експлозије, душа својим деловањем на спољашњу реалност може да „промени ток звезда“, као што је Исус рекао да „Вера покреће планине“ а Оскар Вајлд да „природа подражава уметност“. Све се то може читати у романима Добрила Ненадића што показује са каквим моћним духом и каквом богатом душом је располагао. Био је високо постављен светионик на људском раскршћу који је осветљавао невидиљиве смерове.
Велики писац двадесетог века Херман Хесе и генијални психијатар Карл Јунг су смрт означили као улазак у колективно несвесно, или силазак у њега, из којег се упада у облик, чист облик. Желим ти, драги пријатељу, миран силазак и успешно опстајање. Нека ти анђели својом песмом чувају спокој, а у овом овоземаљском животу и свету нека живи твоја слава! Добрилова звезда неће никада изгубити своју јаку и лепу светлост!
А „благо ономе који довјек живи,
Имао се рашта и родити...“
|
Актуелно
