|
|
ДОБРИЛОВЕ ГРАДИНЕ
ДОБРИЛОВЕ НАПИСАНЕ ГРАДИНЕ
"Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир. Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана..."
Овако почиње велики "Доротеј", великога Добрила Ненадића.
Право ниоткуда, а право у средиште ствари. Пре краја прве реченице ви сте већ унутра. Коју реченицу даље, ви сте већ у средњем веку, у набујалом животу, у најлепшем, врцавом, богатом, непрегледном српском језику Добрила Ненадића, барабар са ликовима романа.
Радња тече баш као што иде и живот. Не из главе једнога, него као чудесни збир свих наших личних, наравно и субјективних, виђења стварности. Лепота и узбудљивост романа, долази управо из тог субјективног, личног. Јер, објективно гледано, једино и постоји само то, субјективно.
"Доротеј" ми лежи поред узглавља. Као нека Света књига, можда баш и као икона. Кад не могу ништа друго да читам, прочитам овај почетак романа, можда баш као некакву молитву, пре одласка у снове.
Јер, човек је верујуће биће. И ја сам верујући. Али мој Бог је Уметност, Стваралаштво Човеково. То је оно што ме надахњује, усхићује, даје енергију, бескрајно инспирише.
Потпуно исто као и Добрилов "Брајан" који описује осликавање цркве Светог Ахилија у Добриловом Ариљу.
Кад један од највећих српских писаца пише о фрескописању, знајте да је до танчина проучио правила те древне сликарске технике, да зна који песак да се одабере, у којој размери да се замеша малтер, од које длаке се праве најбоље четкице.
Кад пише "Дивље звезде", Добрило као да је друг Краљу Стефану Урошу и жени му, Јелени Анжујској, јер она је главна јунакиња романа.
О Ђурђу Бранковићу и Проклетој Јерини сазна све да би написао "Деспот и жртва", дивећи се успут и објашњавајући градитељско умеће у зидању Смедеревске тврђаве, као да је инжењер.
Поред свега осталог, усуди се да о митском Милошу у књизи "Роман о Обилићу", каже да је био "онижи, дежмекасти трговац коњима" и на тај начин, мит литерарно учини сасвим могућим и животним.
С друге стране, описујући данашњицу, у "Вреви" или "Поплави", рецимо, Добрило је "данашнији" и од самог "данас", јер он је писац који је са обе ноге у било ком времену о коме пише.
Имао сам задовољство и да га упознам лично у његовом и нашем дичном Ариљу. По много чему у карактеру, по тој наизглед оштрој нарави а у суштини са обиљем људске топлине, подсећао ме је на мог покојног оца Десимира, кога сам често звао "Оцо". Дубоко се поклонивши Добрилу, питао сам:
"Могу ли, оцо, да вас зовем мојим литерарним татом?". Уз шеретски, ариљски осмех, рече:
"Како да не... синoк, али том твом "оцо", додај и оно фино руско "баћка"! Од данас си ти мој синок, а ја твој оцо-баћка."
ГРАДИНА КРАЉА ДРАГУТИНА
-Сва ова врата на цркви, ја сам пројектовао и цртао, лепа су сећања на то време.-
-Је л', а кад је то било?-
-Давне 1980-те... И овај улаз у црквену порту, и њега сам исцртао и са мајсторима камен пребирао. Исто су се овако упалила била небеса као данас.-
-Јесте, али и време му је, кад ће да буде топло ако не лети, све је то добри Бог удесио. Хај'те господине Душане, да попијемо коју, ваља се.-
Седим са домаћинима на трему парохијског дома цркве Светог Ахилија у Ариљу. Жарко је као пред крај света, титра све око мене, иако сам попио тек прву чашицу ракије.
Показују ми макету будућег споменика Краљу Драгутину, ктитору цркве. Ломе се копља где га поставити, на трг или у порту црквену.
И ликовна колонија је ту сваке јесени. Уља, акварели, графике, украшавају парохијски дом.
Преко негованог травњака и цветњака црквеног дворишта, поглед се пење ка Клокоч брду и Вигошту Добрила Ненадића. Десно, преко апсиде цркве краља Драгутина, једно за другим, Врањанско и Грдовачко брдо.
Из цркве управо излази тек венчани пар, дочекују их трубачи, бије и из труба и са упаљених небеса, ракија је тек друга, тамо преко сватова, па још мало, је Урјак на Рза?ву, Урјак на Рза?ву, пршти све од слова "р", тамо ћу да потопим главу заједно са овом трећом ракијицом, да, на Урјаку, као на курјаку, па на Уски вир, где Краљ Чачка пева... "јутро се буди са сумњом, како ће протећи дан, а ноћ ти поруку шаље, да одсањаш нови сан", Амира Медуњанин "кува кафу" за уснулог Цунета, дивна Дивна Љубојевић замиче са својим хористима, ја пијем тек прву чашицу ракије, чудне су те прве чашице, нема им краја и не дају мира, небеса упаљена и даље, е, Амира, Амира, "а што ћеемооо, љубав критиии, кад ја мораммм...", прилазим црквеним вратима, милујем храстовину, остављам пољубац за далека нека покољења, небеса су и даље упаљена...
-Ооо, господине, само изволите, нећемо се ваљда гурати на црквеним вратима! А од којих сте ви, тако стасити, а и чудно одевени?-
-А, ја сам Душко Милошевић, архитекта из Београда... а... ви... чекајте... како је то могуће... јесам попио неколико ракијица, али... шта је ово... како је то могуће... ипак... јесте ли то ви... Ваше Господство?-
-Јесте, ја сам, Краљ Драгутин Стефан Немањић.-
-Поштовање Ваше Господство, не знам како је ово могуће, али мислићу о томе касније... ваљда кад се отрезним!-
-Рекосте да сте из Београда, господине Душане, како је сад тамо, како ми је Београд, има ли још Угара?-
-Нема их баш, добро је Београд, мада, увек се нађе неких нових Угара. Добар је Београд, свашта је претурио преко главе, али добар је, добар!-
-Чувајте га, фино је то место. Него архитекто, чујем да хоће сећајник да ми дижу. Двоуме се где да га ставе. Али, поручите им, ако их знате, да се нису усудили да ме ставе на било које друго место осим црквене порте, јер она је моја, као и црква, нећу ја у туђа дворишта да залазим. Јесам краљ, али знам шта је чије и то поштујем.-
-Рећи ћу им Ваше Господство, ништа не брините.-
-И још нешто Душане. Кажи им да ми сећајник ставе баш овде, повише овог дивног каменог улаза у порту. Скоро исти је био и у моје време... ах, моје време, да, моје време... Него, одох сад, остај ми здраво архитекто!-
-А што тако брзо идете... Ваше Господство... могли сте још мало... имао сам доста тога да вас питам... а докле идете, да вас повезем колима?-
-Хвала лепо господине Душане, пријаће ми шетња, овим мојим болним ногама, а и не идем далеко. Ту испод, доле испод цркве...
...Идем до оног нашег Добрила Ненадића. Опет пише неке књиге. И увек ме позове да му мало диктирам шта да пише, прегледам шта је досад написао, а бога ми, и да попијемо по једну његову одличну ракијицу, сам је прави, агроном један.
...Ааа, види Дукиша... ако случајно сретнеш ону моју Кателину... не мораш баш да јој кажеш да си ме видео... а поготово не да сам отишао код Добрила... разумеш... е, да, умал' заборавих...
...Је л' видиш ону Градску галерију... е тамо ти има изложбу један врстан сликар, архитекта си, сигурно ће да те занима.-
-Хоћу сигурно, како му име?-
-Брајан се зове, Брајан Стикриос... он ти је и Светог Ахилија осликао. Уздравље господине архитекто... архитекто душе, рекао бих!-
-Срећно вам било Ваше Господство, драго ми је да смо се... попричали!-
МОРАВИЧКА ГРАДИНА
Пар километара од Ариља према Ивањици, уз реку Моравицу, на једном, тешко приступачном узвишењу, налазе се остаци некаквог прадавног утврђења. Та скупина камења још нема своје званично име, али овај наслов би сасвим извесно могао да буде назив овом утврђењу, јер се налази узводно уз реку Моравицу, у области која још од Светог Саве и средњег века припада Моравичкој епархији. Као и све Градине на нашим просторима и ова, Моравичка, је на изузетном фортификацијском месту, са кога је било могуће имати пуну војну, опажајну и делатну контролу целог предела.
И Моравичка градина ми изнова доказује да добар део српске градитељске историје почива баш на Кулама и Градинама. То што су оне већином у рушевном стању говори и о нашој, све само не лакој, историји. Можда говори и о нашем менталитету и немару, али то је за неку другу причу, не мање важну.
Чудесан је осећај попети се до ових висина и до ове небеске тишине. Успут, земљаном стазом, пратећи ритам својих корака и све тежег дисања, човек полако мења своје агрегатно стање. Од урбаног, ужурбаног, до онога који већ примећује сваки разнобојни цветак и травку, иако им баш не зна свакоме име.
У најнижем делу Градине наилази се на остатке кружне куле. То је почетак овог издуженог утврђења. На самом врху се сада налази звоник цркве Светог Илије. Сама црква је нешто ниже, највероватније много касније сазидана. Толико је мала да би слободно могла да се назове прицрквак. Улазак кроз њена увек отворена врата, поглед на олтарску апсиду са две-три иконице и место за паљење свећа, доводи вас у оно смирујуће усамљеничко стање кад сте можда највише близу самом себи. То ме стање увек води и у сусрет нашим прецима, најлакше уз најбољег водича ка њима…
... Да, седимо мој друг Милан Пајевић и ја, далеко испод темеља цркве Светог Ахилија, јер веранда Добрила Ненадића је такво место заузела у позоришту Ариље. Можда не и случајно, јер тако, одоздо, из средњег века, Добрило је имао најбољи поглед на све наше Куле и Градине.
Септембарско летње сунце милки нас по леђима. Кафа Добрилове Петкане је сад ту, а отварање моје изложбе акварела "Куле и Градине" већ се назире иза угла.
Гледам та драга лица, прште речи истовремено из свих нас, ред смеха, ред мудровања, па помало и историје.
Не знам за њих, али ја сам на месту где сам једино могао да будем 6. септембра, на сат од отварања моје изложбе акварела. И некако схватам, тај мој чудесни вишедеценијски круг акварелисања као да је овде, у Ариљу, близу Моравичке Градине, затворен. Све оне предивне слике које је речима кроз своје романе нацртао Добрило Ненадић, вечерас су овде где и треба да буду, на свом изворишту. Од Моравичке Градине до мојих Кула.
И као да ми чита мисли, вечерас је то мој друг Милан и обзнанио:
-Дуле, мислим да ти је сад јасно, књижевник Добрило није твој литерарни, него ликовни отац!-
ОДЕ НАМ ДОБРИЛО, ЉУДИ!
(16.август 2019.)
"Сагубисмо ми Милисава, људи!" Тројица средовечних, динарски чворноватих људи, очигледно нису успели да се сретну на договореном месту са својим четвртим исписником.
И не срели се у оваквој гужви!
Порта цркве Светог Ахилија у Ариљу пуна је још од преподнева.
Скупио се народ на тужну вест, и звона су их призвала. Стигли су и из вароши и из околних села. Једни седе на клупама уз јужни зид цркве, неки у хладовини трема конака, они трећи у сенци старе липе.
Гроф Вронски, издвојио се на страну са Милошем Обилићем. Обојица су у свечаној опреми. По навици, дланови им лако додирују дршке мачева. Прилазе им Лауш и Дадара, Милош им једним одсечним потезом руке, показује да нису добродошли. Припуштају себи само деспота Ђурађа Бранковића и деспотицу Јерину. Одмах иза њих прис-тиже и Јелена Анжујска, са својом бројном дворском пратњом.
Сликарску братију предводи Брајан, иконописац храма Светог Ахилија. Уз њега Стикриос, Јоргос и Јакос. До њих и Милић од Мачве, а сасвим изненада придружује им се и Милан Туцовић, задихан и румен у лицу. Грле га, радују му се, али уз то и потпуно ожалошћени и са неверицом. Милићу се и једна суза одкотрља.
Мало иза њих, својим мислима занети, Стокиша и Шаин као да се нешто препиру са Пренком. Папан и Мркиша их цимају, колутају очима, стискају зубе и ућуткују их.
Сасвим по страни и као некако преплашени, стоје Долкити, Мурџи и Колди, предвођени Грумџолом. На другом крају порте, Велики Граз предводи племе Гренџија. Уз њега Урбија, лепа као богиња, лепа као праскозорје.
Из манастира Вратимље стигли су Макарије, Прохор и Димитрије са десетак монаха. Одмах су направили круг око посмртног одра, окићеног герберима и ружама и посутог свеже убраним малинама.
И оно мало жамора сасвим је утихнуло. У сомотској тишини, зачуло се метално праскутање кандила. Утом дође и мирис тамјана...
"Отче наш, иже јеси на небесјех, да свјатисја имја Твоје, да приидет царствије Твоје… Амин"...
Мекани августовски дан, сунчано је, али не и претопло. Као да нешто свежине долази и од Рзава.
Нежно као сен, нечујно као сан, из припрате излази Јелена, сва у белом, са венцем босиљка око главе.
"Ниси ништа успео да урадиш травару!?"
Доротеј је све време био уз одар, с руком на ковчегу. И даље стасит и леп, иако му се полако ипак примећују високе године. Трже га ово Јеленино питање. Погледа је непомичног лица, влажног и мутног погледа.
"Ништа, нажалост! Сад, кад је највише требало, нису му помогле ни мајчина душица, ни калопер, босиљак, медветка, ни кукурузна свила, бели слез, хајдучка трава, ништа... Сагубисмо ми Добрила, Јелено моја!"
|
Актуелно
